SAZNAJEMO! Šešeljev i Tomin lekar ujak glavoseče Lalića!

]

Ujak Srđana Lalića, koji se na jezivoj fotografiji iz kuće u Ritopeku vidi kako, uz širok osmeh, drži glavu žrtve pre klanja, nije niko drugi do dr Momčilo Babić, nekadašnji funkcioner Socijalističke partije Srbije i radikala, a sada ambasador u Slovačkoj, saznaje Srpski telegraf.

printscreen/RTVPink

Javnost je bila šokirana kada je ministar policije Aleksandar Vulin u emisiji “Hit tvit” pokazao nove slike zverstava Belivukove grupe. Na njima se vide tela bez glave, noževi zabodeni u žrtve, odsečena stopala i krvava folija na kojoj su protivnici zverski ubijani, potom komadani i mleveni u mašini za meso.

Ipak, najstrašniji utisak ostavila je baš ta fotografija na kojoj je nasmejani Lalić u društvu Belivuka u trenutku dok se spremaju da žrtvi odseku glavu. Tim šokantnije je saznanje ko mu je blizak rođak. Printscreen Printscreen

Dr Babić je dobro poznat i u medicinskim i političkim krugovima. Kao član Glavnog odbora SPS, gradski sekretar za zdravlje i poslanik, bio je izuzetno blizak sa Slobodanom Miloševićem i njegovom porodicom sve do 5. oktobra, kada je napustio socijaliste. Iako je po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu specijalizirao socijalnu medicinu, u haškom zatvoru je lečio lidera radikala Vojislava Šešelja, ali je novi uzlet doživeo kao lekar Tomislava Nikolića. On je brinuo o zdravlju budućeg predsednika kada je štrajkovao glađu 2010. u luksuznom privatnom Beogradskom kliničkom centru na Novom Beogradu. Bio je i dugogodišnji direktor KBC Bežanijska kosa, gradski sekretar za zdravstvo, a jedno vreme i direktor Sektora za razvoj u Kliničkom centru Srbije.

DR MOMČILO BABIĆ JE TRENUTNO AMBASADOR SRBIJE U SLOVAČKOJ

Ubrzo, Babić postaje član Srpske napredne stranke i u februaru 2013. stupa na dužnost direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Međutim, zbog odluke Ministarstva zdravlja u vezi načina obračuna cene lekova koja nije povučena uprkos njegovom protivljenju, podneo je ostavku. Tri godine kasnije je imenovan za ambasadora Srbije u Slovačkoj.

DOBRO SMO PROŠLE, NISMO PRETVORENE U ĆEVAPE! Jeziva ispovest koleginice Veljinog koljača Srđana Lalića

]

Ljudi su se u hodniku sklanjali od njega. Sam taj pogled je izazivao jezu. Iskreno, nisam se mnogo iznenadila kad sam ga videla na slici sa Belivukom i čovekom kog će nekoliko trenutaka kasnije iskasapiti i odseći mu glavu.

Ovo priča bivša radnica Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), koja je svakog dana, zbog prirode posla, sretala Srđana Lalića, monstruma iz klana Veljka Belivuka.

Sagovornica mesecima je radila s njim. Lalića je tamo doveo ujak, rođeni brat njegove majke Momčilo Babić, tadašnji direktor zdravstvenog fonda, sada ambasador Srbije u Slovačkoj. Uspomene na ove susrete, kaže ona, nisu nimalo prijatne. Ni njoj ni ostalim njenim bivšim kolegama. U međuvremenu je napustila RFZO i sada radi u jednoj privatnoj firmi.

Srđan Lalić je 1. novembra 2013. doveden u RFZO. U početku niko nije znao da mu je Babić ujak, ali se to kasnije pročulo. Nije ni čudo, s obzirom na to kako se ponašao od samog starta. Doveden je na poziciju IT stručnjaka i odmah je postavljen za šefa IT sektora u fondu, u filijali za grad Beograd. Početna plata mu je bila oko 70.000 dinara. Za to vreme bila je to solidna zarada - kaže bivša radnica fonda koja je Lalića viđala maltene svakog dana jer se on dosta kretao po zgradi i obilazio kancelarije.

“ALO, BRE…”

Od starta je, tvrdi, bio veoma bahat:

Ponašao se po modelu: !Alo, bre, znate li vi ko sam ja? Ja mogu sve, a meni niko ne može ništa!" Na posao je dolazio kada je hteo, isto tako i odlazio. Svi smo mi striktno sedeli puno radno vreme, odlazili na pauzu u propisanom terminu, međutim, za njega to nije važilo. I da nismo znali ko ga je doveo, lako bismo zaključili da ima jaka leđa.

Na pitanje da li se s nekim sukobljavao, naša sagovornica odgovara da su svi trudili da se od njega sklanjaju i da što manje s njim komuniciraju.

Nije bilo mnogo sukoba, ali samo iz tog razloga. Ja sam u hodniku, kad ga vidim, prelazila diskretno na drugu stranu da se ne mimoiđemo na bliskoj razdaljini. Ipak, zbog mog posla često sam morala da radim s njim i to nije bilo nimalo prijatno. I inače je bio veoma konfliktan, jednom se pred deset ljudi izdrao na koleginicu, stariju ženu, kojoj je sve vreme drhtala brada, a ruke su joj se toliko tresle da nije mogla olovku da drži u ruci. Mislim da je posle otišla na bolovanje - priča bivša radnica RFZO i nastavlja:
Znao je i da omalovažava druge ljude. Potcenjivao je stručnjake koji su tu radili 20-30 godina. Nije imao poštovanja ni prema starijima ni prema najbližim kolegama.

SKAJ TELEFONI

Zbog svega ovoga, čim je Babić, njegov ujak, otišao iz RFZO, podnevši ostavku, Lalić je premešten, a nedugo zatim je i otišao iz fonda.

Zvanično, razlog je bio neuklapanje s kolegama. Prebačen je u centralu RFZO, gde je od 7. avgusta 2014. bio na poziciji šefa odseka za održavanje informacionih sistema, ali i tu je bila ista priča. Bahatost i nepoštovanje, jednostavno, moglo mu se. Ovog puta zaštitnik nije bio ujak, već majka Momira Lalić, koja je tada bila na veoma visokoj poziciji u drugom fondu, penzijsko-invalidskom (PIO). Sećam se, moja prijateljica i tadašnja koleginica koja je preko 20 godina radila u RFZO imala je sukob sa Srđanom. Da nije žensko, sigurna sam, po onom što sam videla, da bi fizički nasrnuo na nju. Ovako je samo vikao i psovao je. Čak joj je u jednom trenutku poručio da neće dobro proći. Iz ove perspektive, ta pretnja je više nego jeziva.

Podsetimo, Lalić je u Belivukovom klanu bio zadužen za nabavku i održavanje kriptovanih telefona skaj, putem kojih su kumunicirali i razmenjivali fotografije zločina i masakriranih žrtava.

Cele noći nisam oka sklopila Naša sagovornica koja je radila sa Lalićem kaže da cele noći nije mogla oka da sklopi kada je videla jezivu sliku njega i Belivuka sa žrtvom koju su iskasapili. - Tu noć nisam mogla da spavam. Kad god bih oči sklopila njegov lik bi mi se pojavio. Kada sam videla kako se smeje na onim fotografijama nad izmučenom žrtvom kojoj će uskoro odseći glavu, samo sam se vratila u period kad smo zajedno radili. Sama pomisao da sam često delila prostoriju s takvom osobom u meni izaziva mučninu i jezu. Tu noć sam pozvala koleginicu koja je takođe s nama radila, ni ona žena nije mogla da veruje. U jednom trenutku smo i ona i ja rekle: “Dobro smo prošle, bar nismo pretvorene u ćevape.”

foto: Printscreen

Ovako opisuje susrete sa Srđanom Bila sam primorana da ga gledam maltene svaki dan. Prosto, takva je bila priroda našeg posla. Kad ga neko iznervira, iz očiju mu je isijavala vatra. Gledao je tako ledenim očima da smo se svi plašili da gledamo u njega. Bukvalno smo sklanjali poglede. Meni je to najviše ličilo na onu situaciju kad dete napravi neki nestašluk, pa ne sme roditelje u oči da pogleda, sklanja pogled, radi nešto drugo. E tako smo mi izgledali kada bi on bio besan ili kada je imao sukob s nekim.

(Kurir.rs/Srpski telegraf)

Sonja Cvetković: Od Kosovske Mitrovice do nagrade u Južnoj Koreji

]

Sonja Cvetković: Od Kosovske Mitrovice do nagrade u Južnoj Koreji

“Slippery”, rad likovne umetnice Sonje Cvetković, bivše studentkinje Filozofskog i Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici, postao je deo stalne zbirke muzeja “The Haegeumgang Theme Museum of Modern Art” u južnokorejskom gradu Geoje.

Privatna arhiva

Tema internacionalnog konkursa bila je mir, koji u današnjem, nestabilnom vremenu predstavlja relativan pojam, a Sonjin rad, čiji naziv u prevodu sa engleskog znači “klizavo”, zaista je odgovorio na ovu, vrlo neodređenu i ‘klizavu’ temu.

“Ovo za mene lično predstavlja velik uspeh, nisam očekivala tako nešto i mislim da će se to tek odraziti na buduću karijeru, jer svi ti mali konkursi, iako je ovo bio zaista veliki, grade biografiju, a ona otvara neke nove puteve, tako da verujem da će se tek videti u kom pravcu će ići moja dalja karijera i da će uticati svakako pozitivno”, kaže za Kontakt Plus Sonja Cvetković.

Prema njenim trečima, tema mira je teško objašnjiva u materijalnom svetu, vrlo zahtevna, jer je preširoka i svako ima neku svoju viziju kako bi trebalo da izgleda taj rad, a da ne ulazimo u dalje slojeve jednog rada koji se ne tiču ideje, već kompozicije, tehnike i ostalih elemenata koje treba da ima jedno umetničko delo.

“Pokušala sam kolažom, tehnikom kojom se trenutno bavim, da to prikažem na svoj način i izabrala sam isečke iz novina otvorenih, klizavih banana, koje upućuju na to da je sve klizavo, pa i taj mir, ne može da se definiše kao nešto stalno i što se podrazumeva, nego je sve to klizavo i klimavo, teško uhvatljivo i neobjašnjivo. Banane poređane na crno belim poljima takođe imaju svoju simboliku, zato što su obično ljudi koji govore o miru su podeljeni, da kažem, to je ta crna i bela strana, oni koji misle da postoji samo mir i oni za koje postoji samo nemir, banana ukazuje da je i to mišljenje jako klizavo. Kompoziciju upotpunjuju mali dugmići koji otkucavaju, zbog simbola i boje, jer je contrast žuto, crno i belo, što čini jednu celinu. Takođe, postoji znak opasnosti kod mog potpisa, koji takođe ima svoj simbol”, objašnjava Sonja.

Sonja Cvetković je iz Batočine, diplomirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, a potom je osnovne i master studije (2016) završila i na Fakultetu umetnosti, odsek slikarstvo, na Univerzitetu u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Radi u Bratislavi (Slovačka) gotovo četiri godine, od 2017. Na odlazak se odlučila jer, kako kaže, u svojoj zemlji nije našla posao u struci, bila je na marginama i nije želela da ne bude poštovana.

“Mislim da mene ovde kao strankinju više poštuju u tuđoj zemlji, nego što me poštuju u mojoj zemlji. Što se tiče umetnosti, mislim da ovde više ima kontakta, ljudi se više zanimaju, više su otvoreni ka umetnosti, mislim baš zbog te finansijske situacije i utučenosti ljudi u Srbiji. Moj utisak je takav da neko ko se bori za egzistenciju nema vremena da razmišlja da li će kupiti neku grafiku, ulje na platnu ili neko drugo umetničko delo. Zbog toga sam otišla – pre svega nisam mogla da nađem posao u struci, završila sam dva fakulteta i ni sa jednim nisam mogla da dođem do posla i odlučila sam da odem, jer sam videla da treba biti previse licemeran da bi ostao”, kaže Sonja.

Slovačku nije ciljano birala, već je dobila ponudu da tamo radi.

Napominje da je u početku plan bio da tamo bude godinu dana, a onda joj se svidelo i sada bi volela da ostane.

Životom u Slovačkoj je, kaže, zadovoljna, iako ne radi posao u struci, diplome su u procesu prevođenja, do sada je učila jezik i radila drugi posao, ali bavila se svojom strukom na drugi način, kroz izlagačku aktivnost.

“Moj umetnički deo nije zapostavljen, napravila sam i samostalne izložbe, jednu od njih ovde u Bratislavi, koju je otvorio ambasador Republike Srbije prof. Momčilo Babić, zatim samostalnu izložbu u foajeu fakulteta u Nitri”, priča Sonja.

Kada joj diplome budu prevedene, planira da traži posao u struci.

Napominje da je i u Slovačkoj pandemija korona virusa dosta toga poremetila, vrlo su rigorozni što se tiče zakona i sve je bilo bukvalno stopirano na godinu i po dana i to je nekako korigovalo i njene planove za budućnost, ali veruje da će sada, kada sve polako počinje da se otvara, i kada joj stignu diplome, imati šansu da nađe i neki bolji posao, ono za šta je, na kraju krajeva, i studirala.

Izlagačkom aktivnošću se aktivno bavi od 2012. godine.

Od tada je imala 80 izložbi u Srbiji, ali i svuda u svetu - Japan, Filipini, Slovačka, Južna Koreja, Nemačka, Turska, Italija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina……

Što se tiče tehnike kojom radi, to je trenutno kolaž, ali se to kroz godine, od 2012. menjalo.

“Na početku su to bile tradicionalnije tehnike – ulje na platnu, akril na platnu i na papiru, akvarel, potom je prešla na rapidograf, olovku na papiru, boji, a sada se trenutno bavim kolažom i rad ‘Slippery’ koji je ušao u zbirku je napravljen u kolažu, dimenzija 100x100”, priča Sonja.

Za sada u planu ima samo grupne izložbe, a ako se i dogodi neka samostalna, to će biti u Slovačkoj, s obzirom na to da živi i radi u Bratislavi, a vrlo je teško negde dalje realizovati samostalnu izložbu zbog granice, jer je paprilologija za sve radove prilično komplikovana.

Sonja je u Bratislavi srećna, zadovoljna i bezbrižna, što u Srbiji, kako kaže, nikako nije mogla da bude.

“Ima i dosta kulturnih dešavanja, ima dosta galerija, likovna scena je prilično jaka, redovna sam na tim otvaranjima…dovode često i strane umetnike, imaju jaku mrežu galerija svuda po Slovačkoj i umetnost jeste najzastupljenija u Bratislavi, Sali ni ostali gradovi ne zaostaju previše. Čini mi se da ovde više pažnje poklanja svim vrstama umetnosti, ne samo slikarstvu, koliko samo ima koncerata, izložbi skulptura, predstava, mislim da su osvešćeniji što se tiče umetnosti i njene uloge u životu svakog pojedinca”, smatra Sonja.

Inspiracije joj ne manjka i ona nije vezana za geografiju.

“I u Srbiji sam bila inspirisana, u Kosovskoj Mitrovici sam živela, studirala i radila sedam godina, i tamo sam bila duboko inspirisana, s tim što postoje faze inspiracije i faze kada to nadahnuće manjka. Ali to ne bih povezala ni sa Mitrovicom, ni sa Srbijom, niti sa Bratislavom. Ne mogu da kažem da sada ovde bolje radim, stvaram ili da sam inspirisanija nego u Srbiji, jer ako se dešavaju oscilacije, to je moj lični problem i problem svakog umetnika. Nisam otišla zbog manjka inspiracije, nego zbog drugih, nekih praktičnih stvari. Inspiracija u Mitrovici, u Novom Sadu, gde sam kasnije živela, sada u Bratislavi, to su nekako drugačije vrste nadahnuća, drugačije je obojeno to što se stvara, ali intenzitet je, mislim, isti. Oscilacije postoje, ali kad se javi, taj intenzitet je isti. U Mitrovici je bilo mučno stvaranje, to je bila moja faza ekspresionizma i to nema toliko veze sa Mitrovicom, nego sa mojim ličnim borbama i proživljavanjem, nekako sam se tražila”, kaže ona.

Objašnjava i da se u njenom slučaju smenjuju ahromatski i hromatski periodi.

Tako su radovi na njenoj prvoj samostalnoj izložbi održanoj u Beogradu, u Galeriji Božidarac 2016. godine, pod nazivom “Ciklus crteža i skulptura Tragač”, ujedno i Sonjinoj najdražoj, bili ahromatski, crni crtež na belom papiru, i takve iste skulpture, kao crtež u prostoru.

“Ta mi je najomiljenija, jer je to moja prva samostalna izložba, mada sam do tada već imala neku izlagačku aktivnost, ali sve su to bile grupne izložbe. Ova samostalna ima neku posebnu draž i uspomene na nju su posebne u smislu da su obojene nekom posebnom emocijom. Dugo sam radila na toj izložbi, bilo je to nešto novo i nekako se možda i osećala ta neka bojažljivost”, ističe Sonja.

Naglašava i da ljudi ne shvataju da nije dovoljno samo napraviti izložbu, već i stati u odbranu urađenog.

“Treba da se pojaviš pred ljudima i da braniš nekako i svojim ponašanjem i rečima ono što si napravio. Dešava se da ljudi hvale radove, da se oduševljavaju, ali ima i negativnih komentara, da to može svako ili samo prođu i kažu da im se to ne sviđa, ne razmišljajući o procesu stvaranja i koliko je taj neko uložio truda i obrazovanja da to nešto napravi. Nije svejedno pojaviti se i stati ispred onoga što si napravio”.

Potom je usledila njena ekspresionistička master izložba Transmisija kreativne energije.

“Tu je sve prštalo od boja, sve što je nemirno, sušta suprotnost prethodnoj izložbi. Kod mene, u tom nekom stvaralačkom smislu ide tako ahromatski, pa visoko hromatski, tako mi se smenjuju periodi”, kaže Sonja.

Naglašava i da je u svim radovima, počevši od prvog, sebe dala maksimalno.

“Sve emocije se prepliću i vide se na svakom radu, s tim što su, čini mi se, najupečatljivije u čitavom ciklusu Transmisija kreativne energije. Vidi se tačno po potezima, bojama i kontrastima na platnu, odstupanju od nekih mojih pravila dok sam stvarala, zapravo ceo koncept… tu je nekako najizraženija emocija, u tom ekspresionizmu i u toj izložbi sam nekako sebe najviše otkrila, tui ma najviše mene nekako, nisam se štedela uopšte”.

Posle toga je usledio nešto mirniji period, bavila se crtežom, rapidografom na papiru, u pitanju su bili manji formati, zatim kolaž, i tu je već nešto mirnije.

U sliku unese celu sebe, bez rezerve, pa bi možda neka dominantna emocija u njenom radu bila iskrenost.

Iako iskrenost karakteriše njenu umetnost, Sonja naglašava da to ne mora da bude slučaj sa svim umetnicima.

“Ima toga, da neko ne oseća ono što radi, da nije u vezi sa svojim delom. To se jako često dešava. On razmišlja – ovo se dobro prodaje, uzeću od ovog jedan deo, od nečeg drugi deo i od više slika napravi svoju, a ne veruje u nju. Ne veruje emocijom, ali veruje raciom. I to će se prodati, to što racio radi, jer on je napravio sliku za prodaju. S tim što ja ne spadam u te umetnike. Mislim da je, pre svega, jako bitno biti povezan sa onim što radiš i da se iskrenost prepozna u svakom umetničkom delu, bilo da je slika ili neki drugi vid umetnosti. Bitno je da ti veruješ da si stvarno predstavio i uneo celo svoje biće i da ti znaš šta si dao da bi to napravio. Sad, da li će to neko umeti da ceni, to uopšte nije bitno. Naravno da prija kad dobiješ povratnu informaciju da se to nekom drugom dopada, ali ako se ne dopada, ja to ne radim zbog drugih, već isključivo zbog sebe”, podvlači Sonja.

Isto je bitno, kaže, ko komentariše dela.

“U stvaranju, razgovoru s ljudima, ti vidiš koliko je taj čovek upućen i koliko bira reči, jer su umetnici jako krhki i osetljivi na komentare”.

Najdraža joj je nagrada osvojena na internacionalnoj izložbi u Južnoj Koreji – “Republic of Korea Award Inchon Metropolitan City - Art Exhibition” 2020. godine, za rad pod nazivom “Golden Bug”.

Pre toga je dobila nagradu za specijalni doprinos grafičkoj tehnici na 6. Međunarodnom bijenalu Ex libris, pod nazivom „Granice" u Pančevu.

Uspomene na grad na Ibru, u kom je provela sedam godina su vrlo pozitivne i uglavnom vezane za studiranje, a posebno ističe žive svirke koje su, kako kaže, posebno oblikvale njen studentski život.

“Mislim da je muzička scena koju Mitrovica ima dosta jaka i kvalitetna i da ona održava grad živim. Mislim da je ta muzika nekako bila u ritmu grada, nosila i dizala atmosferu… i učmalost se ne oseti toliko kad čuješ neku dobru muziku. Posebne su uspomene na mitrovičku Rok školu, Soho, studiranje, druženje s ljudima…”, priseća se Sonja, i nada se da će iste uskoro biti u prilici da oživi.

“Nekako sam baš nostalgična kad se spomene Mitrovica, i kad gledam stare slike…zaista mi se dolazi, ali eto… valjda će se i to uskoro desiti”, kaže na kraju razgovora Sonja Cvetković.